Mislila je da su oblaci kise
sivilom pritisli zidove sobe
a njene suze su mutile bode
iz koji brodovi davno otplovise…
Kako zivot izgubi smisao
kad pojavi se pitanje «zasto?»
i sve je pusto k’o prazna misao
jutro je, a nekom je since vec zaslo…
I tiho prekriva je,
zuti pokrov svih godina
to je samo lisce…
Minulih jeseni — to su samo magle
minulih jeseni — to je samo…
Strah
odsanjala je sve divne snove
zaboravila laku noc…
Zasto sve reci tako bole
kad najcarobnija izgubi moc…
I gledaju je zbunjene slike,
fotografije suncanih dana,
i uramljene kao da disu
svakim dahom pisu rec «sama»
i tiho prekriva je,
pokrov svih godina
to je samo lisce…
Minulih jeseni — to su samo magle
minulih jeseni — to je samo lisce
minulih jeseni — to su samo magle
minulih jeseni — to je samo…
Strah